Расејање

ПЕСНИК ДР СЛАВОМИР ГВОЗДЕНОВИЋ, ПРЕДСЕДНИК СКУПШТИНЕ ДИЈАСПОРЕ И СРБА У РЕГИОНУ
Сабрати се под један кров
Ван Србије данас живи око четири милиона Срба. Сви они имају много проблема, али и представљају огроман потенцијал. Како рече блаженопочивши патријарх Павле, није важно само колико нас је, него и какви смо. Време је да се окупимо, погледамо у очи, повратимо поверење и видимо шта једни за друге можемо учинити. Србија мора бити мати, ми морамо бити добра деца. Емоције су неспорне, али морамо бити и прагматични, вредни, конкретни

Пише: Мишо Вујовић

На првој, конститутивној, Скупштини дијаспоре и Срба у региону, одржаној почетком јула у Београду, за председника је изабран истакнути књижевни, јавни и културни делатник, један од лидера Срба из Румуније господин Славомир Гвозденовић. По занимању професор српског језика, по вокацији песник, по опредељењу борац за очување српског идентитета на тлу Румуније, овај енергични педесетосмогодишњак осим плодног стваралачког рада има богато политичко искуство као посланик српске мањине у Парламенту Румуније.

Многи сматрају да је српска дијаспора велики потенцијал, али и доста неприступачна разуђена обала, са запуштеним скривеним острвима, одбаченим и заборављеним од матице. Како Ви данас видите српску дијаспору?
Заиста, српска дијаспора има велику економску снагу. Видели смо да 3,5-4 милиона Срба живи расејано на свим континентима, по целом свету. То је огроман потенцијал. У Београду смо такође видели да постоје добре намере да се саберемо под један кров. У том смислу, по први пут се институционално повезујемо са матицом, са свим својим надама, жељама и проблемима. Огроман је посао пред нама, а да ли ћемо у томе успети и колико од свега урадити зависи од нас самих, али, богами, у великој мери и од матице Србије. Умела је Србија кроз своју бурну историју и да нас заборави, неретко и да се одрекне своје деце. А сви смо ми, да ли са кућног прага, или мало даље, у њу гледали са љубављу и чежњом. У међувремену историја нас је учила, и још увек учи, да будемо практични и прагматични, па опет је у нама много емотивног набоја. У Србији се и једно и друго мора разумети и узети у обзир.

Каква је превасходно функција новоосноване Скупштине дијаспоре и Срба у расејању? Шта су њени приоритети и да ли постоји стратегија за активније учешће угледних појединаца, компанија, институција и организација из расејања у привредном, економском и културном животу Србије?
Скупштина дијаспоре и Срба у региону има пре свега саветодавни карактер. Понављам, она нас први пут институционално повезује са матицом, а као њен први председник сматрам да је приоритет да инвентаришемо сву проблематику. Она је огромна, као што смо видели у Београду, од улагања у српску привреду – до очувања културе и образовања на матерњем језику. Мислим да бисмо приликом сабирања те велике проблематике Срба расејаних светом морали да поведемо рачуна о томе како повратити пољуљано поверење, како наметнути у тим новим односима обострано поштовање, ради конкретније и ефикасније сарадње. Треба као прво сабрати општу проблематику на једном месту, затим ону специфичну из појединих земаља или региона. А затим се обратити државним институцијама Србије једним отвореним писмом које би обухватило сва наша размишљања, проблеме и предлоге. Могао би то бити стратешки потез свих нас заједно. Једним озбиљним приступом свему овоме могао би се дати знак и онима који желе у Србији да улажу, и онима који желе да јој се врате, да се заиста у матици може другачије. На такав начин би се могло повратити и то поверење расејања пољуљано или изгубљено протеклих деценија, због чега је сама Србија претрпела највећу штету.

ЧЕКА НАС ВЕЛИКИ ПОСАО

Постоји ли заједнички пројекат дијаспоре и Владе Србије, пре свега министарстава економије, културе, науке, пољопривреде, да се активније укључи капитал Срба из расејања у привредни живот Србије?
Заједнички пројекти тек треба да буду урађени. Да се на основу постојећих закона, али и нових законских решења (у чију израду би и Скупштина дијаспоре и Срба у региону требало да се активније укључи), створе шире могућности и пружи инвеститорима више гаранција. На почетку смо пута, свесни смо да то неће ићи ни глатко ни једноставно, те да велики посао све нас тек чека. Србија и Београд су на потезу, како се све не би, по ко зна који пут, завршило на лепим речима и братској љубави (које у нама има).

Осим лепих поздравних речи и протоколарне добродошлице, да ли је 49 представника српске дијаспоре добило неки пројектни задатак од представника српске државе?
Када су нас у Београду лепо, топло, људски и братски поздрављали, било је очигледно, ван ма какве протоколарности, да постоји велика жеља да се најзад повежемо другачије, како неко фино подсети, да се обожимо, умножимо и сложимо. За то није био потребан ничији пројекат. Пројекти би тек требало да уследе, да буду конкретни и реални. Јер, не може се очекивати много преко ноћи. Требаће нам и за пројекте, а поготово за њихову реализацију, умећа, труда и стрпљења.

Према званичним државним подацима, у расејању живи око 3.500.000 Срба, од чега само 40.000 њих има бирачко право, па чак и од тога само мали проценат њих користи ту могућност. Да ли ће Скупштина на чијем сте челу моћи да преко својих представника покрене већи број наших сународника да активније учествују у комуникацији са матицом?
Ту бисмо можда најбрже могли да повучемо конкретне потезе. Људима треба вратити одузете пасоше, поједноставити процес издавања пасоша и давања српског држављанства онима који га до сада нису имали, поједноставити процес повратка у матицу, окренути отаџбини и вратити у отаџбину српску емиграцију, повести рачуна о статусу Срба у бившим југословенским републикама, у свакој понаособ. Кроз билатералне односе и сарадњу са својим суседима, Србија мора повести више рачуна о Србима који су у својим домицилним земљама националне мањине. Те српске националне мањине могу бити и те како важан фактор у политичкој равнотежи између матице и њених суседа, а то важи и за српску заједницу у Румунији, чији сам делегат у Скупштини дијаспоре и Срба у региону.

ГЛЕДАМ СЕРБИЈУ ДОК СЕ УМИВА

Шта су данас највећи изазови за наше људе који живе ван граница Србије?
Све ово на шта сам указао су и велики изазови за Србе ван матице. Ако је инвестирање расејања у матици Србији приоритетно, томе обавезно морају бити додати и наведени проблеми, а њима опет и специфични проблеми сваке српске заједнице. Такав приступ могао би бити знак оздрављења у односима између матице и њене деце расејане широм света. Ако је држављанство проблем свих Срба који га желе, ако је стицање гласачког права такође важно свим Србима у расејању, дакле и нама из ближег окружења, Срби у Румунији имају и своје специфичне проблеме – очување последњих српских школа у Румунији, повратак имовине нашој цркви и појединцима. Нас је од матице одвојила само једна несрећна граница, па нам је Србија била најдаље иако смо је видели са кућног прага. („Гледам Сербију док се умива”, како је мој деда својевремено рекао Матији Бећковићу.)
То гледање у Србију многе од нас је одржало у пређашњим режимима. А таквих прича има сваки сегмент српског расејања, независно од тога да ли су то наша браћа на дужем или краћем привременом раду у иностранству, или српска економска и политичка емиграција пре Првог светског рата, између два рата, а нарочито после Другог светског рата, када су се многи добри Срби морали склонити од Брозовог режима, или (никако не на крају) Срби из региона. Замислите колико је само проблема Срба у бившој Босни и Херцеговини или у Хрватској. Србија свима мора бити добра мати, а ми се, сви редом, морамо потрудити и бити добра деца, остајући при том добри и часни грађани земаља у којима живимо са својим породицама, са огромним историјским и културним наслеђем.
Подсетио сам (се) у Београду како је добро повезивати се институционално са Србијом, са њеним државним, духовним и културним институцијама. Истакао сам, велики је то посао, а тек колики је то посао био нашим прецима када су у утемељивању таквих институција у Србији, попут Матице српске у Новом Саду или Друштва српске словесности (потоње САНУ) у Београду, у њихове темеље уградили себе, многи и своје позамашне иметке. А оваквих примера немамо само Срби из Румуније, Мађарске или Хрватске. Нов однос са Србијом гради се и полазећи од оваквих примера. Некада смо у Аустро-Угарској били народ, бранили и царевину и матицу, а данас су нам у специфичним српским пословима потребни из Србије и разумевање и подршка. И зато везе и сарадња треба да теку у оба смера, уз обострано уважавање и поштовање.

Шта очекујете од државе Србије? Како видите данашњу националну политику проевропске власти у Београду?
Србија своју националну политику према расејању мора градити не одустајући од европског пута. Бити добар Србин не иде на уштрб европејства Србије. Најбољи је пример, опет, и Србин и Европљанин Доситеј Обрадовић, Чаковац и Темишварац. Пригрлио је Европу, стао уз Карађорђа, просвећивао свој род. Можда би његово опредељење и његов пут могли да нам буду и данас путоказ. Разуме се, у другачијим условима, када нас глобализација мрви, а ни Европа нема много разумевања и милости према нама.

***

Биографија
Славомир Гвозденовић (Белобрешка, Румунија, 1953) дипломирао је српски језик и југословенске књижевности на Универзитету у Букурешту, а докторирао 2000. године („Језик и стил у поезији Васка Попе”). Члан Савеза писаца Румуније, почасни члан Удружења књижевника Србије, члан Удружења књижевника Српске. Суоснивач је Вукове задужбине, члан-сарадник Матице српске (од 1995), оснивач Подружнице УКС  у Темишвару, један од покретача Лиге српско-румунског пријатељства у Букурешту и Темишвару.
Објавио тридесетак књига поезије. Приредио десетак антологија српске књижевности, он сам заступљен је својом поезијом у више десетина  српских, румунских и европских антологија, као и у српским уџбеницима. Добитник је низа високих српских и румунских признања...

***

Асимилација
„Драстично опадање броја Срба ван Србије није само наш проблем у Румунији. Велика је то опасност и за даље и ближе од Србије. За нас је у Темишвару он болнији него ишта друго. Ако нас је, према званичном попису из 1992, било скоро 33.000, на поновљеном попису из 2002. остало нас је свега 22.568 душа. Поједоше нас и насилна и природна асимилација, бела куга, мешовити бракови. Толико тога је кроз историју било против нас. И данас се само из телефонских именика може видети да неколико стотина хиљада имена имају српски призвук. А треба чувати у Темишвару, Араду и другим нашим местима у Румунији огромно историјско и културно благо.”

***

Црква
„Српска православна црква је имала у прошлости чак 4 своје епархије, а данас је сведена на Српски православни викаријат, који је у поступку поновног стицања епархијског звања. И у таквим условима сачували смо 56 цркви и 5 манастира, од којих су Базјаш и Златица задужбине светог Саве, једине на левој обали Дунава.”